Број 37 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 20

С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
што ти се боре плету око очију , што те покривају плесан и рђа , што се савијаш и смањујеш , као ово ја . Домовино , бездушна и незасита курво ! крикнеш једне ноћи , па станеш ковати освету . Пробудиш се , промрзао , гладан и жедан , убица , крвопија , емигрантски сатрап ! Спалити , дакле , оно једино што ти је , после свих бродолома остало , очеву земљу !
Шаком угушити сопствено , намучено срце ! Насрнути на туђе животе , на своју бедну , од напуштености и чежње излуделу главу !
ИЗ ГОВОРА МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА , НА КОМЕМОРАТИВНОМ СКУПУ У ФРАНЦУСКОЈ 7 , ПОВОДОМ БУЛАТОВИЋЕВЕ СМРТИ
1 . априла 1991 . године
Кажу да срце памти . Оно што човек преживи у срцу се бележи и слаже и кад се чини да је све пребродио опруга се опушта и срце експлодира . А срце Миодрага Булатовића је толико препатило и запамтило да је чудо како се није одавно препунило . Булатовић је писац који нема претеча и учитеља , али има настављача и ученика . Писац који је за све имао своју реч . Родио се и умро у Црној Гори , али у њој није могао ни живети ни опстати . Биле су му тесне и веће средине . Био је уочљив и у највећим метрополама . Нигде није био , а да је остао незапажен . Издвојен већ рођењем : ликом и начином живота и погледом на свет , никако није знао где да смести ни њега ни његово дело . У српску књижевност стигао је блед и изгладнео из србијанских сиротињских избегличких домова , у прогорелом војничком шињелу . У време које је објавило да више нема просјака и божјака , отпадника и умопоманика , кад се веровало да су се сви ђаволи
20