С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Што вечно туга , и јад , и бол расте ? - Што песма моја , тужна писка ласте Без гнезда , вечно да Бога призива ?
Што вечно да сам бекрија а трезан ? Што вечно да сам слободан а везан ? Што да сам мртав сред живота жива ?
Војислав Илић умро је 22 . јануара 1894 . године
ЗИМСКА ИДИЛА
Зима је покрила снегом долине и поља равна , И тавне високе горе . Вихори снежног праха По пустом вију се пољу , и цела природа ћути , И листак последњи вене од зимског студеног даха .
Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој , И мачак на банку дрема . Кроз таму вечери бледе Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију , А око огњишта сниског озебла дечица седе .
Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије , Па испод појаса вади листове дувана сува , И кад их изгњави добро , он онда напуни лулу , И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува .
По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола , И гавран над њиме гракне . За тим се разговор чује . То се комшија Панта , сигурно из горе враћа , Па журно испреже стоку и чељад по кући псује .
173