С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ГЛУВА КАПИЈА
Довратак , праг . Мала ширина дрвета стопалом заузета Гдје сам склупчана , чвором завезана , Ван сјенке звијезда склоњена . Шкрипутави једини степеник свијет мој непресушни .
Галаксија ширине педља грли ме својим правим угловима , и сужава ме у ћошак .
Широка гвоздена међо са бравом , Ти што ми се упиреш у длан , и извиреш из границе чистилишног свијета , Отвори ми се ! Пусти моје сузе да ти буду кључ , скуте сиве да ти избришу алке као земља тешке . Пусти ме да прођем твоју раван бесконачности , Зашкрипи најслађи пристанак оној која те посматра из подножја .
Чуј ме ! Још стојиш нијема и глува .
Стамено ти око под бравом затворено , закључана трепавица , лозинка одавно изгубљена .
Пусти ме сузом мојом , душом самом са длана и коже .
Ти власт имаш , макар вичем ја пјесмама . Погледај ме , отвори се . Срећа ми је на твојим стопама .
17