С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
БЕЗИМЕНА
Знаш ли ти добро знани странче , колико сам суза исплакала у овој луци док си милио чворовима на једрењаку без кормилара , пучином која је недодирљива ?
Памтиш ли незнани познаниче , мој смех када сам те испраћала на путеве којима те живот носио , мирисима жене која теби поклони своје сопство ?
Знаш ли ти знани странче каква су мора пелина плавила моје очи док сам те чекала , теби се надала да ћеш ми доћи после прокоцканих ноћи у мрачним кафанама , док си плаћао туђе цехове и окајавао своје грехе на погрешном олтару ?
Памтиш ли незнани познаниче како сам у бесцење продавала осмехе , теби , за кога помислих да те познајем јер си са мном грумење соли са трпезе кушао , и нестао , са другима лоше вино испијао , тражећи грешку у мом огледалу , не гледајући у своје ?
Не знаш ти и не памтиш ништа , ал ' то је твоја казна за веке векова , које ћеш усамљенички да проживиш док ћу ја наставити тамо где сам стала носећи сву своју љубав у недрима , за неког коме је коме је ко насушни хлеб потребна .
156