С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Треба напоменути да су све ( или скоро све ) песме устрофљене и то тако прецизно одређене , да се читаоцу може учинити да је крај песме после сваке строфе . Тиме је , без обзира на слободни стих песникиња Бекчић показала да је , као и многи песници пре ње , и те како водила рачуна о форми својих песама .
Но , и поред тога што је форма битна , поезија није форма већ суштина , а поезија Мирјане Бекчић јесте суштаствена . Њен стих , ма колико био емотиван и емоционалан ( некад пренаглашено ), непрестано трага за суштином љубави или свеопштег битисања човека као јединке и друштвеног бића . Човека који је само половина без сродне душе , где обоје постану целина тек љубављу повезани . О томе Мирјана врло успешно пева ( Мене нико није умео да држи за руку ,/ нико као ти ,/ ни да ми длан угреје и кад није ту – из песме Ти ). Колико је снажан осећај припадања љубави и колико је љубав потребна сваком , па и самој песникињи види се у песми Дишем у теби . Стихови као Микини („ Љубав је једини ваздух који сам удисао “), боје невидљивом четкицом ту магију звану љубав , али тако јасно као да ништа друго и не постоји осим ње . Да јој ништа није препрека осим нас самих .
Могу те имати или немати , можеш ми припадати овде и сада сутра или никада .
Можеш бити удаљен небројено много километара , свеједно , увек те могу загрлити свим својим чулима .
154