С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Свестан да није време за мегдана Нећу часити ниједног часа Ниједног момента , сата ни дана Ради српске среће и српскога спаса
Данас је време нејунаштва дошло Сербезно нас газе силом која хучи Време витештва одавно је прошло Васељеном неморал с поганством се лучи
Не питају ко смо . Где су нам корени Не штеде ништа човеку блиско Занесени снагом у души погани
Насрћу на сваког , ударају ниско Због такве њихове велике бруке Отићи ћу терају ме српске муке
Отићи ћу терају ме српске муке И судбина која само јад доноси Ареј је поново узô мач у руке Недужне ломи , убија и коси
Надвила се тама сред људског образа Част је ратничка нестала са мачем Победу силници праве из пораза Дође ми да кукам и заплачем
За временом чојства у ватри и боју И славом јунаштва Мићуновић Вука То потреса разум а и душу моју
Над судбином људском гласно ми се кука И зато што се не мирим са тиме Војеваћу за свето српско име
136