С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Закључак
При свему томе , млади читалац , због специфичности поимања света , писану реч више прихвата емотивно ( према Гетеовој класификацији , дете припада типу читалаца који ужива а не просуђује ). Реч има за њега другачију конотативну и денотативну вредност . Прихватајући дело наивном непосредношћу , меша раван реалности и фикције , не поставља дистанцу као одстојање између себе и дела . Уживање и велико задовољство причињава му занимљивост теме , развој и догађаји у њој , пустоловине јунака , одважне акције , па и онда када све није дато на завидној уметничкој висини . Једноставно , у делу му се допада све што је као у животу . Не занима га , такође , високи циљ коме писац стреми . А из овакве хипотезе о дететовој недовољно издиференцираној слици света , његовој наивнореалистичкој представи о уметности и животу , проистекла је хипотеза која се супроставља оцени о његовој критичности .
Захваљујући књижевности за децу , одраслом читаоцу детињство траје као жива успомена , „ као далеки , познати и драги сан који досањали нисмо ”. У потрази за срећом , свесни свог проклетства и крхкости наде , погрбљене и тужне стварности ( старости ), човек је увек њој окренут , ма колико ово било невесело и пролазно у његовом маловечном животу .
129