С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
интернату ( у енглеској књижевности ова подврста се зове „ јавна школа фантастике ” и може се подичити чак и Киплинговим делима ). Ново је то што овај поджанр списатељица спаја са друга два потпуно различита жанра – заплети су класичне детективске приче , смештене у фантастичном миљеу .
Понајвише изненађује идеолошка конзервативност Роулингове , лако видљива у већини тематских елемената романа – од стереотипне мушко-женске поделе улога па све до једва прикривеног национализма у четвртој књизи у серији , Ватрени пехар , где се сусрећемо са класичним карикатурама фриволних Француза и примитивних Бугара . Позитивне личности и ауторитативни ликови за Харија јесу његови професори , пре свега управник школе . Важни узори су за Харија и његови родитељи , који су погинули у борби против зла . Роулингова нам представља и идеалну функционалну породицу , Визлијеве : седморо деце , од тога само једна девојчица , брижна мајка домаћица и расејани отац , вечито на послу . ( Овде морам нагласити да у петој књизи у серији , Ред феникса , Роулингова показује одређене тенденције ка превазилажењу клишеа . Остаје да се види како ће се то даље развијати .) Тај конзервативизам може објаснити , на дубљем нивоу , изузетну популарност њених књига међу децом . Мада су је често оптуживали због „ мрачног тона ” и насиља , коначни утисак који њене књиге остављају на читаоце знатно је другачији . Свет који Роулингова описује је стабилан , чврсто структурисан свет са јасно одређеним и општеважећим етичким нормама , једноставно оцртаним црно-белим ликовима , са непроменљивим друштвеним структурама које су имплицитно позитивне . У прве четири књиге заплети су конвенционално детективски и радња се одвија шаблонски – Хари са својим пријатељима решава постављене задатке и побеђује зло . Све у свему , детету које чита књиге о Харију Потеру пружа се простор за лаку
127