С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
мита у бајку било је праћено деритуализацијом и десакрализацијом , слабљењем строге вере у истинитост митских догађаја , развојем социјалног на рачун космичког , замењивањем митских јунака обичним људима ( најчешће обесправљенима ), супституцијом митског времена неодређеним , слабљењем и губљењем етиологичности , трансформацијом интересовања са колективних на индивидуалне судбине , демократизацијом која се манифестовала у појави шале , хумора и ироније у сферама озбиљности и патетике . Фантастична прича , настала је даљом и радикалнијом демитологизацијом саме бајке , потресањем утврђених истина и смислова које је она нудила , али у њеном уобичавању значајна су и искуства реалистичке књижевности , а посебно романтичарске и неоромантичарске тежње модерне књижевности за стварањем нове „ митологије ”, не више опште већ индивидуалне , која испољава чудесним и трансцедентним у супротстављању појединаца и њиховог духовног света безличној , рационалној , механичкој и крутој стварности . За разлику од бајке , која је натприродно и чудесно користила ( по узору на мит ) у објашњавању и тумачењу стварног живота , фантастична прича своја измишљавања и измаштавања , користи у циљу критичког сагледавања реалности . У том смислу фантастична прича се обрачунава са бајком и старим митовима , али и са митовима који су резултат новог времена , речју , са свим што је укалупљено , укочено , петрифицирано . Фантастична прича , чија ирационалност делује на врло широком простору ( визије , халуцинације , снови , путовања у онострано , оживљавања предмета , укидање важећих узрочнопоследичних веза , промене простора и времена ), нашла је плодно тло у књижевности за децу новијег времена , које је открило дуализам света одраслих и света деце , и код оних писаца који су сматрали да свет детињства није лишен судара између индивидуалног и општег , штавише да су у
121