С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
непромењено , које су прерушене бајке . Тако нас прича Петар Пан Берија Џемса , после откривања могућности одласка у Недођију , смешта у ограничавајуће оквире реалности и подручје да када порастемо и оседимо , више не можемо летети . Зар ? Ако летење схватимо као метафору за слободу , креативност , надрастање и уздизање , није ли онда овде прерушено лицемерје одраслих , који деци не дозвољавају да „ лете ” – завидећи им , тобож , што они то могу чинити у машти ? Антоан де Сент Егзипери , такође , у Малом принцу , дечију побуну против света одраслих доживљава само као сентиментално путовање у прошлост , са носталгичним реминисценцијама , у тренуцима животних недаћа .
Идентитет фантастичне приче Разлика између бајке и фантастичне приче
Старија по постанку , сматра се да је припадала свету детињства и у време када књижевности за децу није било , бајка је и данас једна од најпопуларнијих и најзначајнијих врста у овој књижевности . Порекло фантастичне приче се изводи из бајке ; фантастична прича се понекад истиче као њена млада подврста , чији се развој прати од Луиса Керола и његове Алисе у земљи чуда до данас . За бајку се везује појам чудесно „ оно што не може бити ”, а за фантастичну причу категорија фантастичног , сродног , али ипак нијансирано – диференцијалног значења . Извесни аутори фантастично третирају као невероватно , али не и немогуће већ само човеку недоступно и неприхватљиво . ( То се најчешће потврђује научно – фантастичним причама , нарочито онима чија је фантастика постала реалност , као што су романи Жила Верна ). И чудесно и фантастично се у критичкој литератури најчешће користе за означавање својства неког лика или догађаја као натприродног , немогућег , обележеног
118