Број 37 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 110

С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
АМАНЕТ ДИМА
Кликери у башти слеза , пробуражени трбуси . Ливада твог детињства .
Сан о јединству , или кнедла у грлу наших очева . Закрпе на постељама , твоје и моје мајке .
Наша љубав , послератна . Режија је потомка ничије земље . Очи са друге стране астала , упрте у границе , снебиване у помисли њиховог преласка , и оних прелазака у нама .
Загасла сунца на капцима , уморна од далековидости , рађају се у боли чамотног јутра , док нечиста крв слива се у пете оних који одлазе . Али куда ? Може ли се још отићи ?
Барут смо и варница очима оних жедних земаљског мира . Бесом избраздано лице , и крвав додир под опсадом туђих руку .
Гину . Растрзане наде . Заборављена вера и проћердано наслеђе . Коме ме остављаш ? Њима .
110