Број 37 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 103

С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
милост и немилост . Гледам свој идол , свог хероја како губи последњу битку , а ја стојим и не реагујем . Чујем његово шуштање , сиктање као у змије , главни тужилац окривљује је за последње године живота , за непружену љубав , за небригу и немар према њему , за сваки одлазак у кафану , за препуштање сластима алкохола , за сваки одлазак другој жени која би га дочекала увек раширених руку . Као и у детињству притрчавам јој са потоцима суза на лицу , и поново ме дочекују крваве руке и усне . Моли , преклиње да не плачем , да заборавим , исте речи свих ових година , али без оне наде као некада . У тражењу бар зрна емоције у њеним очима , осећам стаклиће по рукама , не боли , не пече , али ствара бес . Мајка као мајка , препознаје чак и кад лажеш а камоли не почетак мржње . Док као на фронту , узвраћам истом мером чујем врисак : “ Не ! Отац ти је !” Који отац тако подиже дете ? Какав то отац растура породицу ? Колико си отац ако ти твоје најрођеније није довољно да будеш срећан ? Како неког називати оцем док сумња да сте му дете ? Низ питања већ сложених у глави прекида њен нежан додир , и поглед тек пробуђеног детета .
“ Зашто нас дека не воли ?”, упитала ме својим танким гласом . Узимам је у наручје , љубим борећи се са сузама , лажем је као мене што је мајка . Воли њу дека , само му је лош дан , изнервирао се на послу па ће проћи , ми ћемо отићи ускоро на једно лепо место где ће сви људи да нас воле .
“ Молим те , немој код тате да ме водиш , он увек има лош дан .”
А ја је грлим , и обећавам као што је и мени много пута . А онда плачем јер се плашим да ни она неће побећи од истог . Да ће плаћати грехе које не треба , да је кажњена рођењем .
103