Две приче | Дијана Тошић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Две приче | Дијана Тошић
КРОЗ СЕЋАЊЕ
Поново бука . Ево , сад ће и звук разбијеног стакла о зид . Отварам врата и већ знам шта ћу видети чим се заврши шетња од десет метара . Стојим на прагу и иста сцена као некада . Црнокоса , уплакана , превише мршава прилика склупчана у ћошку , рукама обгрлила колена . Ни јецање се не чује . Непомична на први поглед . Преко пута ње , за великим , округлим столом седи он . Некада прелепе плаве очи , сада крваво црвене , велики подочњаци , језиком отеклим од алкохола покушава да изговори све псовке које је људски род смислио . После сваке гађа о зид било којом недужном посудом која се затекла на столу . Она ћути , тргне се само када стаклићи почну да падају по њој . Увек исти разлози : мала или никаква плата , хладна вечера , неопеглана кошуља , нека друга жена , превише јак алкохол .
Гледам и сада , поново просипа по њој исте увреде , исте псовке , и даље страда нетакнута вечера како би глава породице била задовољна . Попут уплашене срне подиже главу ка мени , свесна мог присуства , очекујем да у очима видим страх , бес , тражење помоћ . У очима јој не видим ништа , ни жељу да све прође , ни наду за спасом и животом , видим поглед који се полако гаси . Предаје се . Она , која то никада није допуштала , она која ме увек у овим моментима грлила и лагала да ће проћи , да је лош дан . Љубила ме крвавим и отеклим уснама од његових удараца , слана од суза , и говорила да неће више никада , да се заклео пред иконом , пред нама , да смо му светиња , да смо једне једине . Она , која је умела да узврати , да казни , да воли и поштује кад и не треба , сада се гаси , напушта све , препушта њему на
102