Шта се ту може
Мама ми каже: луцкасто моје, Мама се смешка: луцкасто моје,
шта се то збива у твојој глави? па они,
У њој дечаци, значи,
кажем, не постоје.
постоје,
дечаци смеђи, црни и плави. Постоје,
кажем,
Мама ми каже: луцкасто моје, као на јави,
зар могу тамо сви да се сложе? дечаци црни, смеђи и плави.
Ја кажем мами: кад већ постоје,
нек' ту и стоје – шта се може! Шта да се ради? – мама вели.
Ја кажем:
Мама ми каже: пусти приче ништа,
– збијени тако већ – да се жели
на шта личе? да никад чекање не избледи.
Ја руком махнем и – уздахнем. Мама ми каже: да ли то вреди?
А ја се смешкам:
Сви они личе, видећеш – вреди.
сви много личе,
на нешто лепо као из приче Мирослав Антић
– на све што желим
– на све што хоћу...
Личе на немир и на самоћу.