Radomir D. Mitric´
putnici u autobusu pričali su kako je bilo i snajperskih hitaca za vreme nekih vožnji.
Još jednom sam se morao vratiti pod skalpel iste bolnice, nakon jednog pada sa bicikla.
Strašno mi je opet bilo prolaziti isti put.
Iz tih dana pamtim nekoliko lica, neke dečačiće bez rodbine, lice jedne Cigančice Monike, koja
je sva izgorela i čitavo joj je telo bilo u opekotinama jer je pokušala spasiti svoju majku nakon
što se zapalila njihova kućica od kartona. Noću
bi se čuli njihovi bolni uzdasi, a ja bih stavljao
slušalice vokmena i slušao najčešće Radio 202.
Slušajući muzičke kompozicije i glas Marinele
Ašanin zaboravljao sam na svoje, i patnje dece
oko mene. I sad mi je teško kad se setim tih dana. Pročitao sam mnogo knjiga i stripova u toj
bolnici, ali su ti dani nekako iščileli iz mene, jer
su bili previše mučni, a oslobodio sam ih se onako kao kad zemlja otpusti iz sebe svu tegobu,
pritisnutu sušom, oslobođena kapima iznenadne letnje kiše.
Beograd je tih dana teško disao, poput astmatičara, pritisnut sankcijama. Često bih šetao balkonom jedanaestog bolničkog sprata, zagledan
u beogradske reljefe zgrada, posmatrajući ljude
pod sobom, tužne i sretne šetače, koji su barem
bili zdravi i izvan bolničkih zidova. Dok sam se
ja osećao kao Kamijev Merso.
Ni to mi nije bilo sve dovoljno pa sam ponovo posle nekoliko godina oporavka opet zaigrao
basket. Ali i ta se epizoda neslavno završila lomom leve ruke, dijagnoza je ovaj put bila lom
97