Šum Panonskog mora
94
sa drveta a gladni kosovi, tamnih tela i kljunova narandžastih kao narandžina kora, nalikujući monasima, u svetoj ćutnji, sleću na grane i
kljucaju neotpale jabuke. Dok vetar tužno češlja
ogolele krošnje i povija jove i jablanove. Bili su to
moji poovski gavranovi. Strašne su jesenje litanije i procesij e koje mrtve ispraćaju u stanja večnog pokoja. I priroda tad zamire, povlačeći svoje životne sokove u korenje drveća i biljaka, do
nastupa proleća, a zemlja sasuši sve, pretvarajući se u pustinju. Pisati se može jedino duboko
svestan blizine smrti. A ja sam upoznao mnoga
njena lica.
Ta je soba bila moje ostrvo. Moja kula i svetionik. Moj locus amoenus. Ja sam tad bio izgnanik
iz jave, koja je pritiskala kao Šopenhauerove reči, o svetu ovom, kao najgorem od svih mogućih.
Tako izdvojen, ja sam prevazilazio u sebi razočarenja, patnje i haos, što su vladali izvan sobe.
Rečima i muzikom bivajući daleko, odagnavao
sam tugu. I pritom vodio neprestani dijalog sa
sobom i sa svetom.
Formula je bila jednostavna. Ostrvo je bio
princip moga postojanja. Kula način odbrane. A
svetionik mogućnost da pošaljem poruku, koja
će lađu nečijeg života, barem na trenutak odmaknuti od neminovnih hridi.