Radomir D. Mitric´
Ovaj kamen je isklesan u maglovitim gnostičkim srednjovekovnim bosanskim vremenima
kad su ovim krajevima preovladavala patarenska i bogumilska učenja. Mnoštvo je takvih mramorova napravljeno po humovima moje zemlje,
nazivana su često „grčkim grobljima“. Pod njima su sahranjivani ljudi neobično visokog rasta.
Nalazili bismo kao deca njihove mačeve koje ne
bismo mogli podignuti ni nekoliko nas. Njihove
se kosti nisu smele dodirivati jer smo verovali
starijima koji su nam uvek govorili da to donosi
lošu sudbinu. Najlepši takav stećak je stećak nekog vladara iz dinastije Miloradovića, a nalazi se
u Radimlji kod Stoca, hercegovačkog gradića, na
kojem je isklesan čovek sa neobično velikim dlanom ruke, (koji simbolizuje da se praznih ruku
ide na onaj svet) ali je to verovatno i dodatni poziv putniku namerniku da se obazre na stećak i
podseti da je tu sahranjen neko ko beše za života
važna ličnost. I da smrt korača naporedo s njim.
To je bio stari bosanski pozdrav, sličan nekim
pozdravima Indijanaca. Jer otvoren dlan simbolizuje čestitost i nezlonamernost pri pozdravljanju bez rukovanja. Meni je ipak najdraži taj stećak iz mog zavičaja.
Mnogo je takvih srednjovekovnih grobišta u
mom kraju jer su se tu branile severozapadne
granice stare bosanske države od ugarskih upada. Tekstovi na takvim kamenim obeliscima su
najčešće produžavali život i predstavljali samog
pokojnika posle njegove smrti, tako da je kamen
progovarao i stamen stajao, prkoseći vremenu,
kišama i snegovima. Reč „stećak“ nastala je od
reči „stajećak“, što je izvedeno iz glagola „stajati“, a ko stoji taj i postoji, stara je izreka. Retki su
79