Šum Panonskog mora
76
ali su noge same išle napred. Kao da tada bejah u
Platonovim međuprostorima, disao sam nekako
čudno u tim minutama, kao da sam svet izdisao
iz sebe, ne udišući ništa. U glavi su mi se ređale
slike iz detinjstva. Uzeo sam loptu i u čučećem
položaju zastao pored železne konstrukcije gola koju su ljuljali stariji dečaci. U tom sam trenu
začuo neki demonski smeh koji kao da nije dopirao sa ovog sveta. Pustili su konstrukciju gola na mene, u deliću sekunde glavu kao da mi je
neko okrenuo ka crkvi na bregu koja se vidi sa
igrališta. Crkva je posvećena Jovanu Krstitelju,
baš tom svecu čiji se praznik slavio. Kao da videh
neku priliku koja mi je metronomskom brzinom
prišla sa leve strane dok sam posmatrao crkvu i
glavu mi gurnula nazad.
Sećam se toga i sad, momenta u kojem su mi
se noge odsekle od straha, zastao sam i stajao
nepomično. U vremenu i prostoru. Konstrukcija
mi tako nije pala na glavu već na desnu nogu koja je bila savijena u kolenu. Sreća pa nije pala na
čašicu jer bi je smrskala. Kuka za kačenje fudbalske mreže je prodrla duboko u meso, do kosti. Videvši šta je bilo, ovi su dečaci podigli konstrukciju gola, kuka je kidala tetive. Imao sam
tad sivu trenerku i sećam se rupe na mojoj natkolenici iz koje je suknula krv u mlazu. Stavili
su me u kola i odvezli u dom zdravlja, nisam plakao. Uvek sam bio borac, misleći na prolaznost
svake tegobe. U domu zdravlja su pokušavali da
zaustave krv, ali ona nije mogla stati sve dok ranu ne bi zašio hirurg, kojeg naš gradić nije imao.
Morao sam hitno u bolnicu u Jajce, istu onu u kojoj sam rođen. Zamotavali su zavoje i peškire oko
rane, ali krv je probijala. Za manje od pola sata