Šum Panonskog mora
68
trebam da brinem. Palo ih je joše nekoliko, nijedna u blizini moje kuće.
Otac je ubrzo dotrčao iz grada, noseći doručak u rukama. Ljudi su vikali i bežali u podrume. Majka je zvala sa posla i pitala za nas. Ja sam
zvao sestru. Niko se nije javljao. Posle smo saznali da je prva granata zaista išla na kuću moje
sestre, na sreću pogodila je samo rub kuće i dvorišnu zgradu. Kroz dim i krhotine stakla, moja je
sestra iznela bebu do podruma. Svi su preživeli. I danas mislim kako ih je spasila snaga moje
molitve.
Od tada svi smo bili u podrumima. Na vrata su
stavljani balvani kao zaštita od gelera. Čitao sam
mnogo, najviše, čini mi se, poeziju, a u najupečatljivijim sećanjima mi je ostala poezija Silvije Plat.
Grad je bio obavijen balkanskom tamom. Nije bilo ni šapata. Slušao sam vinile na gramofonu,
najčešće U2, Kleš, Herbija Henkoka i Ramonse.
Gledali smo još žešće slike rata i verovali u njegovo okončanje, nadajući se da će najsnažniji udar Aresovih krvavih pesnica proći i zaobići nas. Tamo smo i spavali, sve dok nije osvanuo
dan da napustimo grad.