Radomir D. Mitric´
bivati dete. Nisam drhtao, pod tim mostom, samo sam želeo nekakvo anđeosko krilo da njime
obuhvatim sve svoje bližnje, odnoseći ih na neko
pusto ostrvo u Atlantiku. Voda je blaženo proticala poda mnom, smirujući ubrzano kucanje
moga srca, a ja odatle nisam izlazio do sumraka
kada sam trčeći pobegao kući. Moji su se strašno brinuli, a ja sam im objasnio gde sam se sakrio pa nisam dobio ukoravanje. Toga dana nosio sam „simod“ patike i sivoplavu trenerku i tad
sam shvatio da ništa više neće biti isto.
Sedeli smo posle i gledali slike rata na televiziji. Moj otac je tih dana prestao verovati u komunizam. Majka je bila zabrinuta. Brat je slušao
Pink flojd u svojoj sobi. Sestra je čitala Tarasa
Buljbu. Ja sam maštao o izdvojenosti iz zbilje i
dugo ćutao pod ćebetom misleći o pravednosti
boga.
Sve do padanja prve granate u okolinu grada
ljudi nisu bili svesni razorne moći rata, a neposredno pre toga trenutka, išao sam peške sa majkom u selo kod bake, ne mnogo udaljeno od grada. Nekako predosećajući da bi se moglo nešto
loše desiti, nagovorio sam majku da zastanemo.
Oslušnuo sam travu koja se povijala na vetru, kao
da je priroda unapred osećala da će iz neba uskoro padati vrela tela granata. Nakon što zaustavih
majku da idemo dalje, nekoliko ih je počelo padati na mesto gde smo se u tom času mi trebali
nalaziti. Obgrlila me, pa smo se skrili pod putni
nasip i deblo oskoruše. Na sreću, nije nas ozledio
nijedan od gelera koji su rili zemlju i prostor, kidajući grane obližnjem drveću i presecajući stabla napola. Dugo smo bili skriveni tu, tek posle
65