Šum Panonskog mora
64
mozak i njegova svest spavaju, dolaze u dodir sa
neobičnim svetovima koji imaju uticaja na našu budućnost, a do kojih se ne može doći u stanju budnosti. Snovi imaju mogućnost razrešenja
i nekih tajni iz prošlosti. Jedino stomak nikada
ne spava i on je simbol života kod starih Slovena
kao i kod svih starih civilizacija. U njemu počiva
naša podsvest. Sanja se stomakom. Dok mozak
spava, svest se odmara. San je potreban i srcu.
U stomak je utisnut pečat prekognicije, u našu
pupčanu vrpcu. Preko kojeg nam majka daruje
arhetip podsvesti. Predački kod mišljenja. Može
se misliti stomakom. I predviđa se iz stomaka.
To neverovatno zvuči, ali mnim da je tako. Ili mi
se tako oduvek činilo ali moj glas iz stomaka mi
je govorio pre nego što će se neki događaji desiti.
Tako sam neverovatno proniknuo u buduće
događaje.
Moj Makondo, u odnosu na markesovski ravnodušni primat izgubio je takve tonove, onoga
dana kad je pukla prva puška u mom gradu i kad
su iz drugih krajeva počeli stizati mrtvi ljudi u
limenim sanducima, koji su ih selili na onaj svet,
ukotvljujući te male limene brodove u zemnim
pristaništima grobnih mesta na humovima moga kraja. Znao sam da je rat tu, ispisivao je svoje
hronike po uličnim stablima moga grada, šunjao
se po parku i plašio ljude, delio ih na „naše„ i „njihove“, budio aveti prošlosti govoreći kroz glave
Mikro-Napoleona, tadašnjih vladara masa.
Sećam se, u trenutku prvog pucnja u gradu,
bio sam jako blizu, sakrio sam se potom pod mali gradski most, prestajući zauvek, na neki način,