Radomir D. Mitric´
nastala reč „avangarda“. Pravi apokrifni san. Tek
upozorenje da ne kažem nešto što ne bih smeo.
Jer tome kazna može biti ludilo, pa čak i smrt.
U Istanbulu sam drugovao sa Mustafom koji je
bio poreklom iz Bosne, zajedno bismo pili do kasno rakiju sa anisom u jednom malenom bistrou
nedaleko od Galate i slušali Baba Zulu. Pušili
smo nargilu, nekoliko puta, okruženi teškim, gotovo dekvinsijevskim dimovima i dimovima starih bosanskih musafirhana, u zatvorenoj avliji
njegovog doma. Upoznao sam tog visokog i suvonjavog čoveka prvi dan, za mog boravka tamo,
na Kapali čaršiji, prepunoj sukova. Htedoh kupiti
prsten i tabakeru i mada smo počeli komunikaciju na engleskom, završismo je na našem jeziku
pošto sam mu rekao da sam iz Bosne. Začudilo
ga je to što sam ja od svih tabakera izabrao baš
jednu za koju je on rekao da će je pokloniti nekom ko dođe iz daleka, darujući mu uz nju i sreću koju on nije imao, a koju je zasluživao budući
da je veliki vernik. Odgovorio sam tako što sam
mu rekao da je nesrećan samo onaj čovek koji u
sebi ne zna pronaći istinsku radost sa kojom se
rađamo. Tako mi ju je darovao a uz nju i jedan
prsten sa oniksom na vrhu, sličan prstenu kakav
je nosio moj brat.
Posle sam čuo njegovu tragičnu priču. Sina mu
je uzela cerebralna paraliza što majka dečakova ne mogaše pretrpeti pa joj je od tuge za njim
srce puklo. Pričao mi je o velikoj ljubavi njegovog sina prema literaturi, slušanju priča, na tremu njihove kuće čak i u kišne dane gde bi sedeo
ćutke, uživljavajući se u priče koje su mu čitali
on i dečakova majka, ili ih je pak čitao sam sve
61