Šum Panonskog mora
56
njima, od najranijih dana, kad šetah bregovima
nad selom moje bake, osluškujući njihove šumorne glasove.
Vetrovi sa juga i istoka često posećuju ovaj
prostor, tugujući za nekadašnjim Panonskim
morem koje se tu nalazilo, pravom biseru među
morima, koje se povuklo u dubinu zemlje, po želji tvorčevoj da ljudima ne obznani tajne od prastvaranja, koje oni ne smeju znati. Tako je na te
bregove dolazio i scirocco, jer kraj u kojem sam
odrastao nije mnogo, vazdušnom linijom, odaljen od dalmatinskog primorja. U tim sam danima brao školjke po tim bregovima, male livadne
školjke puževa koji su, smrću zatečeni, ostavljali prazne ljušture u kojima im prođe nedugi život, a za koje tada u dečijoj uobrazilji smatrah da
su davni cvetovi tog Panonskog mora. Voleo sam
osluškivati strujanje vetra kroz njihove male
hornatske keramičke trube. Pravio bih od njih i
ogrlice kao još jedan dodatni predmet moje indijanske nošnje jer sam često u to doba zamišljao
sebe kao Indijanca, zadivljen knjigama Karla
Maja i Zen Grej koje su opisivale život američkog
severa.
Naslonjen uhom na zemljana usta pod kojim
je spavalo negdašnje more, osluškivao sam njegove tajne glasove, naročito uzavrele u letnjim
noćima, kad zrikavci posvećivahu moje dečačko doba, pevajući prve ode ljubavi. Nalazio sam
nekada i njihova skladna mrtva tela iz kojih izađe glas pevača, za života, kojim slavljahu ljubav
i stvoritelja, ti prizemni slavuji. Behu to trenuci
moje prve inicijacije u prirodi. Vetrovite snage
moje tadašnje, koja me je nosila.