Šum Panonskog mora
30
beše majster Jan van Ajk. Zato njen portret ostade neznan poštovaocima slikarskih platana do
danas, ostajući u maglinama pluskvamperfekata Istorije kao najsurovije temporalne odrednice. Mogao bih vam ispričati i crticu o tome, kako ju je jednom hteo opljačkati neki razbojnik na
pijačici u njenom gradiću, kada joj je oteo torbu,
ali čim se okrenula prema njemu, jadnik je ostao
zatečen svetlošću njenog lica i vratio joj torbu
namah. Takva deva življaše u toj hiperborejskoj
zemlji, odakle potiču veliki majstori slikarstva,
slikari što su najdivnije slikali svetlost, budući
da su tamo najduži zalasci sunca, koje kao da žali za trenucima po kojima bi još malo svetlilo ljudima. Stoga tamo, pažljivo slikarsko oko može
da razazna najrazličitije nijanse svetlosti. Pred
ovom su ženom svi drhtali, pa čak i sama gospođa Smrt, koja u to doba najviše pohara Veneciju
jer ne imade pravi karantin, a beše previše prosjaka i beskućnika. Bila je živa slika božanske
prirode. Jedna živa Pieta. Samilosna i puna ljubavi.
I dođe doba da je konačno poseti stara gospođa Smrt, penjući se basamacima gostionice,
hoteći da prekine njenu životnu nit i nit života
dečaka, kojeg je uspavljivala nekom davnom pesmom o božanskom Agnecu i Mariji Devi. I pošto
nečujno otvori vrata, Smrt je ugleda, okrenutu
leđima, ogrnutu crvenom pelerinom, raspletene
kose, koja beše kao kosa devuški iz ruskih skaski. U trenutku zakoračenja prema njoj, Smrt
zastade, jer oseti da će se desiti nešto čudesno,
f lamanska se gospa okrenu, pošto dečak beše uspavan. Ne videći strašnog gosta, ona beše ozarena ljubavlju i blagodeću, saživljena sa