Radomir D. Mitric´
najviše bratovom licu, čija me je smrt prepolovila; ne mogavši da poverujem u nju, do današnjeg dana, neću nikad ni moći, jer osluškujem
eho njegovog glasa iz viših sfera, koji me jedino
radosti u ovoj noći, dok Janus sam, pogledajući i
dišući oba sveta.
I još me vraća licu Marije iz Magdale. I licu neke nepoznate žene, iz jednog flamanskog gradića, čijeg imena ne mogu sad da se setim, možda
od velike količine ispijenog „red kastas bastarda“. Ona je takođe volela tu igru kartama, jedini
izvor koji je mogao da napoji žeđ njene ženske
radoznalosti. Bilo je to u doba kad je kuga harala
Evropom, kao njen nastrašniji gost, dolazeći peške sa Krima, koracima koji negde danas još odjekuju zbog surovosti njene posete. Kugu je širila
buva yestinia pesstis i morila ljude, raspinjući sakrament tela u samrtnim bolovima. Tako je, verovatno, došla i u njen gradić, onako bergmanovski, šetajući se iza trgovaca ćebadima, pamteći
ko ih sve kupuje, pamteći i nju u trenutku kada
dođe da kupi noćni pokrov za svog vanbračnog
sinčića, i gostionicu u koju potom uđe i u kojoj
ova gospa stanovaše u jednoj od soba na spratu.
Ali Crna Smrt tad ne vide njeno lice, profil oko
kojeg je lebdela aura svetosti, koji u ovom trenu, mogu usporediti sa licem mog mrtvog brata
u momentu kada ga celivah poslednji put, prekasno da ga spasim svojim voljenjem i Mirandinom
pesmom koja je sve to i prizvala u hronike moga uma.
Slikari koji pokušavahu naslikati njen portret, obično su kidali platna, ne mogavši ga naslikati u potpunosti, od njih najslavniji dakako
29