Šum Panonskog mora
26
htonskom svetu Hada kao čedni poklon. Ne osvrćući se u prošlost nego sluteći njen trag pred sobom. Nju, koja je više on nego što je to on sam.
Možda sam svemu tome davao takav ton zbog
jednog davnog Ruževičevog stiha koji mi odzvanjaše u uhu tada, „opiši svoje lice po sećanju, ne
iz ogledala“. Krajnji smisao je u darivanju sebe.
Neprestanom zavođenju.
Sevilji sam, za tih nekoliko dana darivao par
ispijenih boca sangrije, petnaestak boca meksičkih korona, tri kutije kubanskih cigariljosa „Bolivar Belikosa“, zatim nekoliko hiljada
pročitanih strana, od kojih su neke bile ukomponovane u knjigu Mistični Kabare Alehandra
Hodorovskog, i osećaj doživljene prisnosti sa dušom grada, tihom gugutkom Španije.
Tako je počelo moje oslobađanje od aveti devedesetih, mogao sam to sagledati u pravom
obličju jedino izvan balkanskih prostora koji čoveka toliko obuzmu do te mere da zaboravi šta
mu je poslanje u ovom svetu. Zato sam putovao i
pisao. Neka me ne čini ludim u vašim očima, pomisao da sam na tim putovanjima tražio svog
davno izgubljenog brata ili nekoga čija bi me pojava podsetila na njega. Jer nikada neću moći
prihvatiti njegovu smrt.
A, to se ipak moralo dogoditi jednom prilikom, sa pojavom bratuške Mirka Vukovića, u
Banjaluci. Njega ću uvek doživljavati kroz sliku i
sećanje na mog brata. Pre nego što ćemo se uopšte i sresti, čitao sam njegove pesme, budući da
je on pesnik, ali pesnik kod kojega je u snažnom