Radomir D. Mitric´
upravljajući jedra sopstvenih nedara prema njima, a ne prema vetrovima somnabulnim što
odrođavaju, duvajući beslovesnim ulicama kuda
danas, najvećma, prolazim, ne gubeći sopstvo
sebe, zahvaljujući toj ukorenjenosti u iskon sveta, koju još kao mlad naučih. Jer put zapravo i završava uvek na mestu sa kojeg si i krenuo u svet,
gotovo lososovski.
U vremenu oniričke svevremenosti ja sam
tragač za tim izgubljenim prostorom, Prustovo
klatno, krug što ga na pesku crta Pitagora svojim Grcima, u jednoj Borhesovoj pesmi, maloj himni sveta, fusnoti kosmičke biblioteke.
Mislim o svemu tome posmatrajući ozvezdanu
noć, kroz okno prozora, nadnesen nad stranice
knjiga koje ponesoh sa sobom, pod prituljenim
svetlom lampe, u gradu seviljskog berberina, gde
konačno savladah strah dugogodišnji, od pričanja ove ispovesti, osećajući potrebu za sagovorništvom, potrebu da sem pesničkih, svetu zaveštam i prozno delo, intimnu autobiografiju mojih
misli, čiji će fragmenti, nadam se, poetikom mozaika, sklopiti priču o meni, u konačnosti celine
ove knjige, koja je sve ono što sam ja, od postanka do današnjeg dana, i sa kojom se neću rastati
ni na konačnom, ni na vašem sudu.
21