Šum Panonskog mora
20
kojima je uvek, poput prestone stolice, carevala stolica moje bake, od tvrde hrastovine. Stolice
čije prisustvo sada jedino crv oživljava. Na njoj
seđaše ona, poput Penelope tkajući i predući, sećajući se lica moga dede, rano prizvanog u anđeosku smrt, kojeg zapamtih jedino po starim crno-belim fotografijama sa zidova. Tkala je ona i
prela, sluteći lice moje majke, njene jedine kćeri, i lica moga brata, sestre i mene, u čijem kriptogramu srca još odjekuju njene tople reči, matrone do starosti osamljene, dok i ona ne pređe
u Onostranstvo da bi se združila opet sa svojim
Odisejem. Taj moj deda je kao jedino dete imao
samo moju majku, a umro je kad je njoj bilo dve
godine, od posledica rana iz Drugog svetskog rata, u kojem je bio partizanski kapetan. I danas
čuvam Walter, pištolj koji je oduzeo nemačkom
oficiru u bici na Sutjesci, na koti Javorak.
Taj dom, ta moja kosmogonija, ozvezdana u
dečačkim snovima, moj je jedini Parnas, njega
najbolje pamte i sad moje oči, čiji mir ne mogu
narušiti betonske katakombe megalopolisa, suvišnih nabora na koži Zemlje, kojima prolazim,
tražeći azurno plavetnilo neba, da bih prodisao, i
isto plavetnilo jednog baštenskog cveta, koji i sada verovatno cveta na istom mestu, tamo, u senci zapuštenog vrta, u isto vreme kad se junost
proleća razbokori kao na Fragonarovom kistu, a
za kojeg je nemoguće pronaći sinonim u letopisima velegradskih svakodnevica.
Na pepelištu moga doma zvezde i dalje sijaju,
vidim ih i sad, Orion, Sirijus, Veliki i Mali medved, Kasiopeja, tvoreći koordinatni sistem moje jedine busole i putokaza. Samo ih ja još vidim,