Radomir D. Mitric´
mačića u kontejnerima, bacanje sa zgrada ili u
obližnje reke.
U tom dobu ja ću strelom pogoditi bakinog petla, zabijajući mu je ravno u žderalo, jer me je napao jednom prilikom. To je bila moja osveta, ali
najslađе beše moriti muhe koje su me budile ujutru, u najslađim momentima ranojutarnjeg sna.
Njih bih, pomoću zastora, žive hvatao i ubijao na
taj način što sam im kroz njihova odvratna tela
probadao iglice koje su dolazile uz kupljene košulje. Dugo bi se još posle trzale, pribijene na te
male, sjajne bodeže. Pauke i zmije sam izbegavao.
Oni su mi u tom dobu bili najstrašniji stvorovi.
I salamander, od kojeg sam bežao kud me noge
nose, bojeći se da ne zagluvim od njegova piska.
Kako je vreme promicalo, od svih tih stvorova su mi strašnije postale devojčice, kojih sam
se uvek klonio. One su mi nalikovale na đavolje
emisare. Zamišljao sam ih kao svojevrsne ka(ni)
balistkinje. Večita pretnja dečacima, sa sopstvenim misterijama i tajnim ćućorenjem. Nikad nisi znao šta od njih možeš da očekuješ. Od njih
sam uvek zazirao kao od mojri. Što sam više stario, sve sam im se više divio, da li zbog demona
Erotologije, ili zbog telesne estetike. Tako su se
polako transformisale od mojri u vile, muze i anđelice. Ipak, čoveka će − što je to zapravo svet −
najbolje naučiti one kad postanu žene, bolje nego
ikakav filosof.
Dugo sam se opirao njihovim začaravanjima,
verujući u prečistost moje deve, koja me čeka,
negde iza sedam brda i sedam mora. I tako sam
187