Radomir D. Mitric´
biti svirač u nekom svetskom metrou nego ovde akademik. Toliko o širini prostora u nama.
Prolazim kroz Zagorodnjukove aleje. Hladno je
i drveće se sašaptava sa toplim isparenjima moje duše. Epifanijsko veče u Banjaluci. Sve dok iz
nekog kluba ne dopre turbo-folk. Mislim na tipove ispunjene alkoholom koje vidim kroz staklo. Buljavi su i sline na konobaricu koja nalikuje na poslednji izdanak pakla. Njihove svinjeće
face sad su tvorci novog karikaturalnog sistema
vrednosti. Kakva bezmozgna parada kiča. I uludog trošenja života. Robovanja prizemnoj mitologiji.
I dalje živim tu, gde loši političari dižu hegemonske revolucije. Obučeni u paradna odela. U njima još uvek kuca krv kominterne i zanima ih samo to kako će se što više odukatiti.
Društva drže po principu firmi iz doba komunizma – što slabije stoji firma, više će ostati za
njih. Nekadašnji balkanski građanski rat bio je
ekonomski projektovan. A Balkan poligon oružja koga su se oslobađale velike sile. I groblje starih automobila. Zemlja pumpi i sravnjenih sela. Radijacijsko skladište. Ko zna u šta ćemo sve
mutirati.
Dolazim do idućeg kluba, kafea koji ima predznak rock, što je samo izanđala kopija te odrednice, zamrle u kapitalističkoj indoktrinaciji.
Sećanja na Izgubljeni Raj. Gomila klinaca koji
slušaju alternativu nalikuje na aherontske sene. Sentimentalno sam vezan za pesmu koja mi
dopire do ušiju. Iz Midnight Cowboya je. Palim
Gaulosies i posmatram unutrašnjost još jedne
rok ruine, koja je ušminkana. Iz automobila koji
159