Šum Panonskog mora
14
prostore, ne primajući breme na sebe. Mnogi su
primeri za to, Ješua, Bodler, Eliot, Levinas.
Kada sad pomislim o tim davnim danima, koji
počivaju negde na policama Istorije, u koje se svi
smeštamo od rođenja, ne mogu da razaznam kako sam uopšte počeo pisati, ali mislim da sam se
samo odazvao arhetipalnom pozivu sili kreacije,
koji je bio jači od svakovrsnog drugog poriva u
meni. Osamljivah se još od doba dečaštva da čitam, mada mi je bilo zabranjeno čitati knjige koje nisu bile predviđene za moj uzrast. Te će knjige kasnije postradati u ratu, u pogromu vatre
nalik aleksandrijskom, od strane varvarizovanih
balkanskih hordi. Čitavog svog života ja sam nanovo pokušavao ostvariti taj osećaj pripadnosti,
gotovo sakralnoj, tom momentu mog prvog u-čitavanja, ulaska u svet knjiga, ali taj svet za mene beše izgubljen. Njega sam se sa setom sećao,
i nostalgisao posle za njim. Za uspostavom tog
miltonovskog raja, hajdegerovske kuće-bitka,
koja je nastavila svoj život, unutar mene, vajajući me iznutra. Nadao sam se da ću ga opet iznova postići, ali nekada su gubici nenadoknadivi.
Nostalgija je tekla dvosmerno, kao čežnja za uspostavom pređašnje doživljene sreće i budućeg
nadgrađujućeg višeg elementa same te nostalgije. Naučen sam da ne pripadam onoj ničeanskoj
sadašnjosti, kao jedino postojećoj. Moja sadašnjost je imala tri puta, prvi koji je sezao nazad,
drugi koji je tekao napred, i onaj treći, najvažniji,
koji je obuhvatao ova prethodna dva.
Bogat je onaj čovek koji ima čega da se seća.
To je ono što ga tera unapred, bez obzira na to da
li oseća bol ili sreću ako se osvrne iza sebe. Iako