Radomir D. Mitric´
sad postoji. Čekali bismo da prođe ponoć, pa smo
upadali u gužvu, gde je uvek bilo dobrih šutki,
taman da izbaciš mladalački bes iz sebe, kojem i
ne znaš poreklo. U to vreme smo najčešće slušali
punk, mada je meni Ekatarina Velika uvek bila na
prvom mestu. Pribavili smo i neke instrumente
i osnovali bend. Miloš je svirao solo gitaru, Rade
bas, Milan je bio za bubnjevima, a ja sam bio vokal. Zvali smo se najpre Visoki napon, a poslije i
PUNKreas ON!, kao punk razlog. Smislio sam tad i
teoriju, kako je pankreas organ koji svakog čoveka čini pankerom. Vežbali smo u jednoj školskoj
prostoriji. Kad već nismo bili u gradu ili u vežbaonici, izlazili bismo uveče u park i svirali na akustičnim gitarama uz hektolitre piva. Držali smo
i neke koncerte, najpre u bivšoj kuglani, a onda i
u disku. U društvu su bili još Daco, Mladen, Boro,
Stevan, Pele i Brane.
Tad sam radio za neke humanitarne organiza
cije, muntao engleski pomalo, igrao bejzbol sa
IFOR-cima, i putovao po, netom ranije, razrušenoj
Bosni. U školi sam učio samo one predmete koji
su me zanimali: književnost, istorija, geografija.
Neko vreme sam, pošto je bio letnji period i
nije bilo škole, radio za Salvation Army, koja je
sastavila neki Youth Team od mladih iz Bosne,
Švedske i Amerike. Živeli smo u jednoj kući, imali radne obaveze, popravljali porušene kuće, gradili nove, farbali starijim i nemoćnim osobama
vrata i prozore i još mnogo takvih sličnih poslova. Radili smo u grupama. Svaki od nas domorodaca imao je za zadatak da jednom dnevno na
ručak kod svojih odvede nekog od stranaca. Ja
sam obično vukao za sobom, kao Linus van Pelt
137