Šum Panonskog mora
130
nikakvog svetla u njemu, niti ljudi, budući da je
bila noć. Izašao sam u centru, i našao se u mraku, osećao se miris spaljenih stanova i kuća, čak
sam se i uplašio patrolnog IFOR-ovog džipa, jer
nije bilo svetla nigde a još se zaziralo od rata.
Najpre sam pošao u stan jednog od mojih stričeva, jedva sam došao do njega, pipajući po mrklom mraku. Haustor je bio vlažan, gazio sam po
nekim predmetima. Očekivao sam da je otac kod
strica, ali on je već spavao u našoj kući, mada je
u njoj bila puštena voda, jer su varvari po odlasku otkinuli česme, da bi voda uništila parket i
temelje kuće. Voda je u tim danima rata uništavala čak i gore od vatre.
Kako nikog nisam našao tamo, otišao sam u
prvi stan gde sam ugledao neku prituljenu svetlost, jedinu u tada mračnom kvartu – u njemu
sam našao oca jednog mog prijatelja, s kojim sam
popio šljivovicu, pa kući. Vetar je surovo svirao
rasklimanim kičmama zgrada, bilo je mračno
kao u rogu. Došao sam konačno u ulicu, sve je bilo uništeno, neke kuće spaljene. Iako je bio mrak,
meni je kuća tada svetlela više nego kilimandžarski vrhovi. Gotovo da sam osetio kako bi me
zagrlila, da je bila živo biće. Zalupao sam na vrata, nije bilo svetla na što sam se popeo na balkon i zalupao na prozor. Otac se probudio i iznenadio što me vidi, izljubili smo se, pa popili čaj.
Bio sam sretan što sam opet tu, iako smo spavali
na tvrdim krevetima. Na sreću kuća nije zapaljena. Ujutru sam ustao i video da je sve sablasno
prazno, knjiga nije bilo, ničega, samo goli zidovi,
sve je spaljeno iza kuće, a nameštaj odnesen ko
zna kuda. Varvari su sekirama sekli štokove vrata, da bi stvari mogli da iznesu. Ogledala su bila