Radomir D. Mitric´
odeće. To sabijanje u zatvoreni prostor je bio
prizor koji me je užasavao, pa sam nakon ulaska pobegao vani. Nismo tu ostali na spavanju,
jer nam je neki meštanin našao napušteni stan
u obližnjim lamelama.
U njemu smo proveli pola godine. Stan je bio
izbušen gelerima, sa najlonima na prozorima
kroz koje je duvao vetar. Ja sam tu nastavio školovanje, smršao preko dvadeset kila, pošto nije
bilo druge hrane, sem hrane iz narodne kuhinje i hrane iz humanitarne pomoći. Od tih dana
zamrzeo sam pekmez. I feta-sir. Ispijen sam bio
kao neki džanki. Tu sam neko vreme išao u školu, našao divne prijatelje, Dejana, Siketa, Sinišu,
Dašu, Limuna, još jednog Dejana i ostale čija sam
imena zaboravio već, jer su nam se životni putevi nedugo potom razišli, ali njihovi likovi ne venu ni danas u mom sećanju. Iz tog je grada još jedan moj sabrat po pisanju, Berislav, mada se tad
tamo nismo znali, ali su nas neminovnosti životne ipak povezale bliskim nitima.
Tu smo, moja porodica i ja, dočekali i Božić
‘96. godine, za koji smo prvi put jeli nešto što nije bila hrana iz humanitarne pomoći. Bio je to
veliki šaran kojeg nam je darovao komšija Blažo.
Sećam se, kako se trzao u vrelom ulju dok ga je
pržila moja majka. Oči su mi bile toliko gladne da
su ga počele jesti dok je još bio u tiganju. Sve vreme mi je u dubini bića odzvanjala pesma „Glad“
Ekatarine Velike, sa albuma „Dum-dum“, koji je
obilovao vizijama rata. EKV mi je uvek bila nešto
više od muzičke grupe i moglo bi se reći da sam
od muzike tad najviše njih slušao, a i danas su na
vrhu mog muzičkog pijedestala.
127