Šum Panonskog mora
126
dok su na tim istim ulicama ljudi ispijali kafe,
normalno kao da se ništa ne dešava.
Odvojio bih se ponekad, pa bih išao niz kolonu, i posmatrao grad. Za Banjaluku, u vremenu
pre tog izbegličkog usuda vezivali su me tek neki
odlasci doktoru, pa sam je detinjim očima uvek
tako doživljavao. Radovalo me je ipak što niko
nije postradao tih dana u golgoti izbegličke kolone. „Tomahavk“ rakete su preletale grad, NATO
je gađao relejni kozarski vrh, a ja se nisam nimalo plašio jer mi je bio poznat taj zvuk, već sam ga
osetio nad sobom, u trenucima kad su preletale
moj grad. Prespavali smo u nekoj kući u Vrbanji,
dok nije došla vest da je grad koji bi trebao ugostiti mene, moju porodicu i moje sugrađane, bio
Bosanski Brod.
Već sledeći dan smo bili opet na putu, promicali su predeli, ali ja ništa nisam gledao sa punom pažnjom, ispijen iznutra, sklupčan u kolima, čekao sam mogućnost pronalaska nekog
utočišta. Bio sam isprazan poput ljušture, podrezanih krila, kao bumbare koje bi za letnjih
predvečerja padale u travu, umorne od letenja ili od naših dečijih udaraca reketima za
badminton. Bolela me je ta izgubljenost doma.
Nemogućnost osećanja bliskosti i ukorenjenosti
u bliskoprisni prostor. Sve mi je delovalo tuđe,
egzil je bio strašan. Brod je bio siv, polumrtav
od pređašnjih borbi, kojih tamo nije bilo u momentu kad smo stigli. Izgleda da je Bosna još tada bila mapirana odnekud izvan, pa zato tu nije
bilo nikavih čarki, samo toga tad nismo bilo svesni. Kolektivni centar je bio u sportskoj dvorani, ljudi su ležali na spužvama ili na komadima