Šum Panonskog mora
124
Tu smo spavali dve noći u automobilu dok je
otac bdio nad nama. I moja paralizovana baka je
takođe spavala u autu. Kakva porodična tragedija! I Breht je bio daleko. Zevsu bih tad počupao
bradu da mi je bio bliže. Zveri iz Hada su pirovale. Zadržani izbeglički konvoj u nekoliko navrata
su prošli ranjenici iz pravca Donjeg Vakufa, gde
su autobusi bili direktno pogođeni granatama,
pa je bilo mnogo ranjenih i mrtvih. Neke sam video kroz stakla ambulantskih kola, avetinjski
mirne kao Čehovljevi junaci.
Došao je i dan kad je kolona konačno mogla
krenuti, ja sam bio ispijen, gladan, plašila me je
neizvesnost koja je čekala na putu pred nama.
Još jedan 11. septembar koji ne pamtim po dobru. Bila je to ratna ‘95. godina. Noć, umorni otac
je vozio, ja sam spavao na mestu suvozača, i opet
se dogodilo nešto neverovatno. Sanjao sam, i u
snu sam video neku svetlost kako nemerljivom
brzinom ide prema meni. U trenutku koji je prethodio iznenadnom buđenju, preda mnom je bila ikona Hristomajke. U istom trenutku, pogledao sam u oca, san ga je prevario i zaspao je na
milisekund. Naš automobil je već češao bankinu,
brzo sam uzeo volan i povukao ga ulevo. U tom
trenutku, otac se probudio, kao i majka i baka.
Mojom rukom rukovodila je sama ruka Spasa.