Radomir D. Mitric´
Ne zato što grad pada u neprijateljske ruke, već
zbog toga što sam nemoćan da zaštitim ono što
će nepovratno biti izgubljeno. U kolima smo bili, moja majka i paralizovana baka, otac je upalio
kola, izvezao ih na ulicu, moguće je da sam tad
pogledao na kuću, ali je taj pogled nestao u lavirintima zaborava.
Deus ex Machina je ćutao dok smo izlazili iz
ulice, iz grada. Kolone su bile sva pečal toga doba. Tužno je to bilo sve gledati. Morali smo se brzo kretati jer je grad trebao biti brzo osvojen.
Bio sam poput pčele kojoj će uskoro smrskati
košnicu bez mogućnosti za vraćanjem njoj kao
utočištu i imenitelju identiteta, nekoga ko nikada nije bio mrzitelj. Nekoliko knjiga i stripova sam uspeo ubaciti u kola, brzina i neverica su
učinile da je ostalo sve.
Put nas je najpre vodio u Jajce, u koje smo stigli i koje smo prošli pre poslednjeg granatiranja. Moja sestra sa bebom je izašla pre nas nekoliko sati i to me je radovalo. Otac je ćutao dok
je vozio, samo je jednom opsovao Tita. Majka mi
je davala hleb, ali tad nisam osećao glad. Nisam
se ni osvrtao, da jesam, sigurno bih bio kao Lot
koji sve iza sebe pretvara u stubove soli. Negde
kad smo prošli Jajce, tiho sam pustio Bitlse, i bio
krajnje nesretan. Srećom da nismo išli drugim
putem jer su granate kasnije padale po koloni,
na tom delu. Tetide nije bilo ni na vidiku, spavala je iza sedam brda i sedam mora sa dušom od
sedam kora. Ares je slao granate iz topova varvara. Kolona, u kojoj je bilo naše auto, zadržana
je u Crnoj Rijeci, nekoliko kilometara nizvodno
Vrbasom, od Jajca.
123