Šum Panonskog mora
122
pacifističkih ubeđenja. Komedija se olako transformisala u tragediju.
Ljudi su bili orvelovske životinje, ukorenjene
u destruktivne ubilačke nagone. To pretvaranje mirnih domaćina u ubice, kojima je ugurano
oružje u ruke najstrašnija je pojava poslednjeg
balkanskog rata. Getoizolacija mozgova. Kao u
doba jure. Kad počinješ da se pitaš da li je moguće da svedočiš nečemu što izmiče moćima zdravog razuma. Nedaleko od gradića u kome sam
živeo, u poslednjem ratu, ljude su ubijali buzdovanima, surovo kao u praistorijsko doba.
Kako se rat duljio, bivajući u iznimnoj tuzi, pitao sam se može li se još nešto strašnije dogoditi,
i tako je došao i taj dan kad sam morao napustiti grad u kojem sam odrastao. Bio je opet taj septembar koji ne donosi dobro. Ljudi su bili u skloništima, na grad su padale granate, ovaj put i one
koje „seje“ VBR. Ta vatrena stihija koju proizvode
ta vrela tela u doticaju sa zemljom nešto je najgore u ratu, jer padaju brzo, gotovo da se pad jedne
granate stapa sa padom druge, kad nemaš vremena ni za strah, a detonacije su razorne.
Pošto je pretilo da grad bude osvojen, ljudi su
otpočinjali izbegličku odiseju, sedali čim su brže
mogli, u i na svako moguće prevozno sredstvo,
natovareno jadnim prtljagom da bi pobegli dalje od ratnog žarišta koje je odjednom palacalo svojim vatrenim jezikom i u njihovom gradu.
Osećao sam se najporaženijim u životu, toga dana, oko podneva, kad sam seo u očevo auto, nemajući mogućnost nikakve odbrane svetog mesta mog detinjstva, moje biblioteke, mog sklada.