Šum Panonskog mora
12
život nikada ne prekidaju, to je stvar dubljeg i
višeg milosrđa, nepojmljivog skoro kao i ljubav, iz koje je sve nastalo i koja prevladava i same determinante „pakao“ i „raj“, o čemu najbolje
svedoči metafizička Danteova pojava, anđeoskoobrazna. Ako je verovati Dunu, posle smrti,
nasleđujemo večnost, i sve prethodivše vreme
našeg života, čije ćemo trenutke moći sami kombinovati, u nečemu što bi se moglo shvatiti kao
beskrajna sadašnjost. Blisko mi je uvek bilo i
slično tumačenje taoističkog filosofa Čuang Cea,
koji govori o smrti i životu kao delovima istog
procesa, i njihovoj harmonizaciji u mogućem posledujućem bivstovanju. A „umetnost je jedan od
vaskrsavanja večnog života, na zemlji“, rekao je
Mišel Anri, pišući o Kandinskom. Šopenhauer je
dodao na Svedenborga, „da nije moguće dosegnuti nebo bez umetnosti“.
Pisati kao ispovest. Pisati, ne obazirući se na
retke koje si ostavio za sobom, a koji ipak zvone
u tvom umu, ispisujući buduće beline. Delo uvek
ide ispred pisca. To je ta disciplina haosa koja
sve konstituiše a koja je do krajnje granice proračunata, to neverovatno kretanje šumom simbola i asocijacija, koji se negde iznad, ali nadasve
u tebi, metonimijski sašaptavaju. Sve je nastalo iz neprestanog dijalogizovanja. Nutarnjeg.
Ovaj svet, duboko verujem u to, nastao je iz potrebe za dijalogom. Sašaptavanjem u mislima.
Inače ne bi bilo ničega. To je taj smisao nas kao
Das Selbst-a (Sopstva). Ipak, šta ako ništa ne
postoji nakon fizičke smrti, po onom solipsističkom principu retroaktivnosti? Slično kao u
filmu Vremensko iskliznuće. Šta ako je svet simulakrum, bodrijarovski, kreiran ponaosob za