Radomir D. Mitric´
zauvek izronjena. Doduše, neki su kontinenti odgovarali, svojim obličjem, stvarnom stanju, dok
sam druge morao domišljati. Evropa je imala neku pukotinu, verovatno od eksera na koji se tu
nekad kačila neka slika, a koje sad tu nije bilo.
Da dođem do Afrike koja je bila najviše očuvana, morao sam skinuti neki bakin vez. Azija je
bila najrazuđenija, dok je sa Balkana najčešće
otpadao kreč u komadima pa bi se pravile rupe
koje bi moj otac gipsao. Ista situacija je bila i sa
Irskom i jednim delom Sibira. Severna Amerika
mi je nekako bila najdalja, a Aljaska i Grenland
su trpeli atake vlage što se pojavljivala najviše
pod tim delom stropa.
Kućni podrum mi je uvek bio interesantan,
pun starih predmeta, sa trapom u kojem bi se čuvali plodovi koje bi zemlja darovala u toku godine. Mehovi stari, sad iskrzani, verige i razno komađe alata i sad su pohranjeni tamo, u carstvu
rđe, memle i prašine, uronjeni u zvukove koje su
nekad proizvodili, uspavani u večnom snu.
Pod kućom su cvetali modroljubičasti jorgovani i petunije. Svuda okolo su bila drveta hesperidskih jabuka. Vinova loza koja je danas podivljala već, takođe svedoči o nekadašnjoj raskoši.
A sve još nadvisuje stoletna lipa, koju je zasadio
moj čukunded po majčinoj liniji. Ambari, nekada puni žita, sad zjape prazni, i leglo su stenica i
termita. Pušnica čuva mirise nekadašnjeg voća.
S