Radomir D. Mitric´
dodatnu snagu. U jednom koraku je nestao, u gustišu ogromne bledozelene bujadi, a ja nikad nisam zaboravio taj susret.
Pred rat sam imao neobičan susret sa još jednim bićem mog Corpusa Bestiariuma. Ulica u kojoj sam odrastao nalazi se na starom rimskom
putu, a na kraju te ulice je luka, stari naziv za livadu, raskrčenu od luga. Na obodu te luke, pored
koje teče rečica Lubovica, iza prvih kuća, ostaci
su drevnih spomenika, koje ni dinamit nije mogao pomeriti pri nameri da se grade kuće.
Imadoh tad deset godina, bio sam otišao kod
prijatelja čija je porodica proslavljala dizanje
krova na novom domu. Sedeo sam neko vreme u
podrumu te kuće, gde je bilo slavlje, a onda me je
nešto pozvalo da izađem. Sećam se, pio sam predratnu „naru“ i sa bocom u ruci, otišao iza kuće,
baš na mesto gde se nalazi taj spomenik od kamenih ploča. Iz početka nisam dizao glavu, ali
u jednom trenutku sam je podigao i video nešto
strašno, a što nije bila moja uobrazilja. I sad se
naježim kad se setim toga. Nad spomenikom je
stajala neverovatno visoka prilika čoveka, mislio sam, dok se nisam bolje zagledao. Kreatura
je imala neku dugu tamnoplavu kabanicu, a na
glavi joj je bila neka maska, odnosno glava divljeg vepra sa koje se slivala krv. Kao F