corpus bestiarium
Tulpoovski seciram sećanje, in corpore virili, praveći kratke rezove, sabran dok sam u dubini sebe,
dok vani vetar obujmljuje maleni grad u dolini, moj
mesopotamski kalež vedrine, voda protiče polako,
ka jugu, dok se opet ne vrati severu, u kapima kiše.
Nemiran sam, kao satir iz drevnih predanja, zadubljen u ličnu mitologiju. Poda mnom su ruševine, anamorfično se rastačem, dok oktobar plače,
razuzdat kišom.
Osvrnem li se, ugledaću šejkovljevsku deponiju-svet, koji vreme nastoji do kraja obesmisliti.