Radomir D. Mitric´
transcendenca. Da bi sličnost bila još potpunija,
andaluzijski konji, koje sam gledao u Heres de la
Fronteri, bili su istovetni konjima iz moga kraja,
na kojima bi stare ćumurdžije silazile u jesen, iz
šuma, u slike mog detinjstva.
Ima ona ponešto od Lukrecije Bordžije. Od
Ines de Kastro. Od Marije Antoanete. Od Jovanke
Orelanske. Ali uvek je zamišljam raspletene kose, kako noću bludi zemljinim šarom, renesansna i čedna, i vraća se sa na krilima vetra u plave
magle nad Bobovcem. Ujutru osvane na portretu bosanske kraljice Katarine, na njenom osmehu, koji je narandža. I medovina trenutka što je
otsluh večnosti.
U svetlu i tami, bez dozrenja, zri ta narandža
zanavek, narandža melanholije, nalik onoj sa
Berberovih portreta.
101