Šum Panonskog mora
10
teksta, nego najpre da pokušam pronaći esenciju
sećanja ili osećanja, a da ne izgubim crvenu nit
koja vodi u lavirint gde damara tamno biće srca.
Bavljenje umetnošću, tim najvećim darom,
čoveku darovanom od strane sile koja ga stvara
najplemenitiji je poziv. Pogotovo kad je reč o literaturi, koja najviše intrigira maštu njenog konzumenta. Koja čitaoca sa piscem gotovo izjednačava, i koja najviše od svih umetnosti protejski
sinhronizuје autora i publikum. Dela su uspešna ako su napisana onako kako bi pisci voleli da
pročitaju u delima drugih pisaca, drugačije rečeno, da u sebi prepoznaju moguću drugost. Jer
pisanje jeste izlazak iz sebe.
Borhes nam je, više od svih ostalih literata,
pokazao kroz formu takozvanog „pseudodokumenta“, kako je literatura stvarnija od same
stvarnosti. Gde fantastika može da bude realnost. I gde fiktivni likovi literature, pokatkad,
kad je reč o uspelim delima, imaju redudantniji morphos od živih jedinki, jer služe kao sintetski primer stvarnih ljudskih mana i vrlina. Kao
njihova sveukupnost. Što nadilazi mrtvoznačnost razgovornog jezika, mišlju o transcendenci koja se realizuje kao stvarnosna spoznaja, a
ne kao puka oznaka. Slično su tvrdili i Klement
Aleksandrijski i Aurelije Augustin, o pisanoj reči koja nadilazi onu izgovorenu. Teorija mimezisa govori samo o oponašanju, a malo je znano da
je osnova te reči kod starih Grka imenovala i pokret, odnosno mim, као оdraz života. U drevna
vremena mythos je više nego stvaran. Sama literatura je jedan fantastični polilokvijumski kontinent svesti pisaca, jer nije vidljiv ljudskom oku,