Logistika
zlozi su brojni, ali bi se mogli svrstati u nekoliko grupa. Jedna grupa su
kompanije koje nisu u stanju da kvalitetno izračunaju svoje sadašnje
troškove logistike pa, kada dobiju ponudu, zaključe da im je interni
trošak niži. A naravno, u račun najčešće nisu uzeli sve stvarne troškove, kao na primer: amortizaciju vozila (vozila su stara i već otpisana
pa se trošak ne vidi), amortizaciju skladišta (‘zgradu imamo, šta sada
s njom?’), trošak administrativnog osoblja (obrada dokumentacije,
podrška za radnike u logistici), troškove zaštite na radu i zaštite od
požara, trošak energije, trošak neracionalnog iskorišćenja skladišta,
trošak lošeg iskorišćenja radne snage (izvan sezone čeka se posao, a
u sezoni se plaćaju prekovremeni) itd.
Takvi se odlučuju za outsourcing tek kad im vozila potpuno otkažu
poslušnost ili kada zbog finansijskih problema žele da prodaju neke
od objekata/skladišta. Druga grupa su oni koji razumeju da im je
outsourcing logistike jedini dugoročni izbor, ali ga sprovode u nekoliko faza, najčešće prvo prodaju/poklone vozila vozačima i s njima
sklapaju ugovore o distribuciji. Ako se radi o uniformnoj robi koja ne
zahteva posebne sanitarne i sigurnosne uslove, takvo rešenje može
potrajati nekoliko godina, sve dok izdrže vozila. Rešenje je polovično,
ušteda je najčešće mala i svodi se na izbegavanje investicija u vozila
i sniženje troška rada, kao i zbrinjavanja viška radnika. Vrlo često je
jedan od motiva i socijalna osetljivost prema zaposlenima. Takvi su
svesni krajnjeg rešenja, ali do njega dolaze u više koraka. Treća grupa
ima takve interne procese da niko osim njih samih ne može na njih
efikasno da odgovori. Takvi, na primer, distribuiraju jedan jogurt ili
kobasicu u objekte udaljene nekoliko desetina kilometara (‘jer nama
je potrošač na prvom mestu’) i ne zanima ih koliko su na toj robi na
kraju zaradili. Kad interesovanje oživi, biće prekasno.
8
www.progressivemagazin.rs