На путу за Хесперију
50 •
Дрхтурим у себи , као пчела несмирива . У јектенијима византинског појца који допире са пучине где зелени се Атос . Свет се не завршава . Не , до оног тренутка , док се бисер не врати првотној шкољци и застава празном јарболу . У болу , коме не знам име , ја сам ћилибар , у којем је похрањено Двојство без којег ни сад Нисам .
Сијеста . Јерисос се и даље гласа кроз бесмртну песму зрикаваца . И дан дели на пола . На тамо и на овде . Када се споје руке , магма тела ће довршити свет , предат духу у чину постанка . Гори град у срцу света , светкује зеленило лета и жута јесен у недрима .