Радомир Д . Митрић
• 45
Ка северу , са опелима Расткових речи , у себи , кроз године самопрегорне , хоћу да сагорим , да осетим како крв катарзично кола венама , ја сам ватра еклектике , катерпилар који руши ваше папирне Вавилоне ;
Смирај кад откуца подне , док воз се влаче , играм вечни руски рулет са невидљивим Кафком , онкрај краја метафизике разломљених скупова бивствовања .
Каталепта , Сарепта , тело брзо трули , у покрету , као рибе у мртвим корморанима , и то је оно што спасава , ако не устанеш , Лазаре , ја те устати нећу , на месту где је пресечен гркљан постао религија .