На путу за Хесперију
34 •
Еx Helespont
Опела светлости , ноћ улази у град на месту где море обрубљује обалу , песак са издахлим шкољкама којим корачају уморни рибари и туристи који фотографишу галебове , чији крици опомињу на предстојећу кишу .
Седим у бару и пијем ракију са анисом , над димом наргила лебде готово заборављени Кавафијеви стихови , док посматрам призор догађа се фотонско чудо , пламена кугла сунчева улази у морске дубине , као да тражи какву разбијену феничанску лађу , да јој осветли пут којим је давно кренула у недоход .
Ништа није коначно , ни бесконачно , све се збива у својој мери , јек звона и песма мујезина су овде у неком међупростору за сведочанство о прерастању граница . На молу у близини , мајка води плавог дечака који има византинске црте лица , иако прича турски .
Киша почиње да пада , и чини да време застане на тренутак , умирујући неумитно клатно у свој својој неминовности . На телевизији плес дервиша , као да чујем саз и сиртаки у хармонији . Почиње да дува неки чудан ветар ,