Радомир Д . Митрић
• 29
Дихотомија , rigor mortis
Смрт је ембрионално стање , кобилица брода што трули у песку , једро док је на другој обали , одувано ветром .
Кад тело се у посмртном згрчи часу , остану само мисли са плахом душом , каo у птичјим митарствима .
Оболи у густом ваздуху зазвече , усуд којим богови узимаху меру , бивајући прозор и плата хтонском свету .
Понеком се посрећи па буде мрамор , који одолева киши што га кљуца и ваја у обли сунчаник неке мале вечности .
У подневу , кад угарци небески свод угреју , још се може чути смех мртвих , пре негo што Хермес трубљом обзнани коначницу света .
Остану само ствари бивших , мољцима храна , и покоје дрво које самоћа рашчешљава и пруга једносмерна у неки мали град .