Незаустављиво
Има година како не написах песму , тачно од оних дана кад отац заувек оде у засенак жизњи , кад je душа гундељ што чили ка загробју , над тешким зеленим водама поднева смрт се праћака тако , као риба из мутних дубина , тело повлачи доле , као рубашку , а горе удахне плавило .
У душегупки груди спупчали се моји мртви , између Сциле и Харибде ребара , где срце , тимпан што свој смрточас одлаже , у тихе седре ронећи над бременитим данима , куца невољно у меланхолична издајства , ситно и незлобиво , тек да се присетим .
Кадрирам , али слике се муте , од превише таме , од превише светлости , варљиво је сећање , налик каквом биоскопу из шездесетих , где стално пуца трака у успореном црно-белом филму , једном од оних који се ретко гледају данас , у овом галопирајућем времену .
Кад ме уплаши каква нова смрт , враћам се поезији , загледам се у дно бунара тражећи одраз , а гласови , давна еха , намноже се у далека и драга свеприсуства .